Frivolno, ipak
„Dekameron“, Đ. Bokačo, dramatizacija Stevan Koprivica, režija Dejan Projkovski; JU Kulturni centar Bar („Barski ljetopis“), Gradsko pozorište Podgorica i Narodno pozorište Niš
Izgleda da je tokom pandemije korona virusom bilo teško ne sjetiti se „Dekamerona“, Bokačove knjige novela koje desetoro mladih ljudi, ušuškanih na nekom imanju blizu Firence, pričaju jedno drugome dok oko njih bijesni epidemije kuge (1348). Mogli smo da se sjetimo i drugih „kužnih“ književnih djela, ali je ovo očito bilo najprijemčivije širokom čitateljstvu („Amazon“ je izašao sa podatkom da je „Dekameron“ bio najprodavanija knjiga tokom pandemije). Čak su i influenseri pohitali da nam, pozivajući se na Bokača, preporuče „narativnu profilaksu“, pričanje priča kao zaštitu od infekcije. A onda smo saznali i da se u produkciji „Netfliksa“ u rimskom studiju Ćinećita snima serija „Dekameron“ u režiji Majkla Apendala. „Smrt i razvrat“ – tako glasi naslov jednog teksta kojim se ovaj mega-serijal najavljuje. Kada bismo bili sigurni da naslov nije pecaljka, rekli bismo da to u svakom slučaju zvuči manje naivno i zanimljivije od poziva na bijeg u prirodu, okruženost prijatnim (i nezaraženim) ljudima, ljubaznu druželjubivost i prepričavanje priča kao lijek protiv korona virusa.
„Dekameron“ u režiji Dejana Projkovskog – premijerno izveden 28. jula na Ljetnoj pozorinici barskog Kulturnog centra – nastao je na tom istom talasu pandemijskog prisjećanja ovog klasičnog djela. I reditelj i dramaturg Stevan Koprivica su, naime, u najavama predstave istakli da im je ta podudarnost između našeg i epidemiološkog konteksta u kojem je nastao „Dekameron“ bila veoma bitna. To smo, s razlogom, primili kao obećanje da će „Dekameron“ biti „aktualizovan“ upravo iz tog rakursa, i da će tema sličnosti/različitosti ovih vremenski toliko udaljenih epidemioloških iskustava biti ključ ovog „Dekamerona“.
Ali, pokazalo se da je najavljena „epidemiološka aktualizacija“ ovog klasičnog djela bila prazno obećanje i pogrešan putokaz. Moguće je da ovo obećanje nije ni trebalo olako davati: ne čini se realno da se „Dekameron“ može lagano natjerati da nam kaže nešto bitno o našim savremenim pandemijskim traumama. Tema masovne epidemijske smrti u ovoj predstavi zapravo i nema veliki značaj, kao što ga, uostalom, nema ni u „Dekameronu“. Uprkos opskurno-živopisnim opisima kuge u Firenci u Bokačovom djelu, sa kojima počinje i ova predstava (video bim sa koga na nas nekih pet minuta jurišaju ljudske lobanje), kuga u „Dekameronu“ ostaje samo pozadinska atmosfera sa živopisnim danse macabre, neka vrsta šlagvorta ili retoričkog sredstva za okupljanje novela. Ovo naprosto nije knjiga o umiranju, u bilo kom obliku. U najboljem slučaju bismo posredno, iz sučeljavanja sadržaja novela sa situacijom širenja epidemije kuge, mogli iz „Dekamerona“ da iščitamo neku vrstu odgovora na zastrašujuću očiglednost smrti u vrijeme kuge, odgovora koji u osnovi nije ništa drugo do ranohumanistički poziv na racionalnost, zdrav razum, uvažavanje realne ljudskosti, svih njenih aspekata, uključujući i seksualnost koja se ovdje pojavljuje kao njen najprominentniji iskaz. Ali, čak i kada bismo zaključili da to jeste Bokačov odgovor na pošast, ti humanistički odgovori ne bi na jedan način mogli da zadovolje našu potrebu da razumijemo svoje savremeno pandemijsko iskustvo i ponesemo se sa njim. Od 14. vijeka do danas epidemije su se transformisale u globalne pandemije i postale politički sve zamršenije. Pandemija je pred nas postavila pitanja koja se tiču totalitarne kontrole, eskalacije biopolitičkih mehanizama nadziranja, mogućnosti ukidanja ljudskih sloboda, nestajanja solidarnosti, propasti javnih politika, dramatičih i ireverzebilnih narušavanja ekosistema itd. Na takva, posthumanistička pitanja ne možemo više odgovarati apologijom zdravog razuma ili liberalnim stavovima o seksualnosti. Čini se, dakle, da nije nimalo lako aktualizovati „Dekameron“ i otkriti u njemu transistorijska epidemiološka značenja, svakako ne bez ozbiljnih dramaturških i rediteljskih zahvata.
Predstava „Dekameron“ u režiji Dejana Projkovskog, međutim, nema sa tim problem: ovdje se jednostavno ignorišu sva ta pitanja (ne)sravnjivosti ovih vremenski udaljenih epidemijskih kolektivnih iskustava. Ona se zadovoljava očiglednim sličnostima i referencama na savremeni kontekst (hipokrizija crkve tada i sada, na primjer) koje mogu biti tačne, ali su u osnovi efemerne jer nemaju nikakav značaj sa stanovišta naše potrebe da razumijemo našu globalnu pandemijsku traumu čitajući (pozorišno) „Dekameron“.
Ono u šta se ovdje najviše, ili možda sve investira je nešto je sasvim drugo – predstavljanje svijeta koji se konstituiše iz sadržaja novela koje desetoro mladih ljudi prepričavaju jedno drugome. Sve karte se ovdje polažu na to. I to ne uzaludno. Ako nećemo da tjeramo mak na konac, ako smo spremni da zaboravimo šta nam je obećano i da se prepustimo onom pozorišnom zadovoljstvu koje nastaje kad god se pozorište pokaže sposobnim da generiše sopstvenu realnost – moći ćemo da uživamo u „punokrvnosti“ onog predstavljačkog plana u kojem se nižu eizode iz novela, u trijumfu zdravog razuma nad glupostima, istine nad lažima i hipokrizijom, u ljudskoj dovitljivosti, duhovitosti, u oslobođenoj seksualnosti, u autentičnoj, sveobuhvatnoj ljudskosti, predivnom jeziku i načinu na koji je Bokačo njime zahvatio tak totalitet ljudskog kojemu ništa nije strano, koje se proteže od mizerije do uzvišenosti. Ova predstava na taj način nesumnjivo ide u susret našim očekivanjima u pogledu sadržaja univerzuma koji tvori Bokačov „Dekameron“. Ona je, jednom riječju, vrlo „bokačovska“. Taj fiktivni univerzum podržan je sredstvima koja evociraju epohu u njenoj čulnoj raskoši bilo da je riječ o kostimama (Marija Papučevska), muzici (Goran Trajkoski), pokretu (koreografija Tamara Vujošević Mandić) ili scenografiji (Valentin Svetozarev). I naravno da je ovo morao biti sladak zalogaj za glumce (osim crnogorskih, u ansamblu je bilo i glumaca iz niškog Narodnog pozorišta): Omara Bajramspihić, Miloša Pejovića, Sanju Krstović, Vanju Jovićević, Dušana Kovačevića, Maju Vukojević Cvetković, Pavla Popovića, Unu Lučić, Stefana Vukovića, Laru Dragović, Evgeniju Stanković, Dragana Jovanovića i Dragišu Veljkovića. Dobili su priliku da zaigraju punokrvne, životne likove, da svoj šarm, duhovitost i glumačku inteligenciju oslone na Bokačovu književnu imaginciju i – iskoristili su tu šansu, i pojedinačno i kolektivno.
Može li to biti dovoljno da se zanemari utisak da ovdje ipak postoji dramaturška konfuzija u pogledu (ne)razlikovanja predstavljačkih planova prvog i drugog reda, da izostaje bilo kakva dramaturška strukture kojom bi se izbjegao rizik da ova predstava zaliči na galimatijas (uprkos svoj zavodljivosti epizoda iz kojih i dalje pršti Bokačova književna imaginacija) i da su ovaj „Dekameron“ njegovi autori konačno ipak zaigrali na stereotipnoj ideji o njegovoj frivolnosti, odbijajući da u njega upiše ne samo savremena pandemijska iskustva (i tako istinski „aktuelizuje“ ovo djelo), već i neka očita politička značenja poput onih koja, na primjer, nije propustio da opazi i potcrta Pazolini u svom „Dekameronu“ iz 1971?
Mogao je „Dekameron“ biti subverzivno, smjelo, lucidno i ko zna kakvo još pozorište. Ali, ispalo je zabavno, duhovito, estetizovano, čulno zasićeno, ali ipak – samo frivolno pozorište.