INSTITUCIJE I UZURPACIJE

Muljanje i uzurpacija – što se autorke ovog teksta tiče, to bi bile prve asocijacije na temu repertoarskih politika u crnogorskim institucionalnim pozorištima kada bi je neko probudio u pola noći. Doduše, ne samo u pozorišnim institucijama: ovih dana, dok se (još ne) sleže prašina oko osnivanja Muzeja savremene umjetnosti, shvatamo da svim institucijama kulture prijeti uzurpacija.      

Dok je trajala ta rasprava oko Muzeja savremene umjetnosti, riječ „privatizacija“ isplivavala je svaki čas na površinu. Ispostavilo se još da ima ljudi koji, koliko god (malo) znali o kulturnom sistemu, nekako uspijevaju da razaznaju da su institucije kulture braniteljke javnog interesa i koji žele da tako ostane.   

Nalazimo se u teškoj situaciji. Primorani smo da biramo između trošnih institucija kulture i „profesionalaca“ koji preuzimaju na sebe ideološki autoritet institucija i ulogu tumača javnog interesa. Bilo bi dobro kada bismo imali kapaciteta da barem artukulišemo tu mat-poziciju. Nažalost, takvih ideja nema na vidiku.

Rediteljski star sistem  

U crnogorskim pozorišnim institucijama bitka sa „profesionalcima“, koji se još uvijek starinski nazivaju rediteljima (iako postoje i „kurirane pozorišne prakse“) odavno je izgubljena. Rediteljima je u cjelini prepušteno da budu suvereni tumači javnih interesa u pozorištu i institucijama ne pada na pamet da se u to miješaju.   

Privilegovana pozicija reditelja svoje korijene ima u istoriji pozorišta. „Dominacija rediteljskog pozorišta“ je sintagma vezana za istoriju evropskog pozorišta: u jednom trenutku, u 20. vijeku, pojavili su se reditelji koji više nisu htjeli samo da „postavljaju“ tekstove, koji su bili uvjereni da imaju svoje suvereno umjetničko polje unutar pozorišnog procesa, i to ono najsupstancijalnije. I tamo su, na vrhu pozorišne hijerarhije, manje ili više, ostali sve do danas. U međuvremenu, rediteljski star sistem počeo je da guši ostale. Ispostavilo se da ovakve hijerahije dovode u pitanje samu ideju umjetnosti kao opšteg dobra i da postaju frustirajuće i višestruko sporne. Srećom, pojavili su se i reditelji spremni da se odreknu svojih pozicija pozorišnih bogova i iskušaju neke druge, horizontalne modele pozorišnih procesa. Priča još nije završena, ali postoje gibanja.        

U Crnoj Gori gibanja nema. Kao i mnoge druge tendencije, i dominacija rediteljskog pozorišta je, presađena u lokalno tlo, poprimila patološke oblike. Reditelji se u Crnoj Gori mogu osjećati kao buberzi u loju. Mogu da režiraju šta im god padne na pamet dok se tuširaju ili dremkaju kraj televizora. Mogu čak i da prerežiravaju već režirane komade, ako ih mrzi da se muče oko nove postavke. Niko im neće postaviti bilo kakve zahtjeve, podmetnuti im pod nos nekakvu repertoarku politiku, suočiti ih sa postojanjem nekih javnih interesa u koje bi se morali uklopiti. Ova kreativna privilegovanost ima, naravno, i svoj finansijski ekvivalent. Honorarti reditelja znaju da budu deset i više puta veći od honorara drugih učesnika u procesu. Ali, ti drugi učesnici u pozorišnim procesima neće se pobuniti, barem ne tako da bi privilegovana pozicija reditelja bila ozbiljno dovedena u pitanja. Ako namaknu neku nagradicu ili neki festivalčić – dobro jest, a ako ne – nikome ništa. Ništa im ne stoji na putu sem možda šačice kritičara koji i sami tumaraju u mraku jer, konačno, svaka relevantna ocjene njihovog rada i sama bi morala imati uporište u repertoarkim politikama i institucionalnim artikulacijama javnog interesa.   

Okrećemo, dakle, uzalud pogled ka pozorišnim institucijama, umjetničkim direktorima i savjetima – valjda tamo postoji nekakva politika, neki okvir, neka ideja o cjelini repertoara, o svrsi postavljanja upravo ovih komada, nekakva vizija o tome kakvo nam pozorište treba i zašto nam treba baš takvo. Ali, tamo, u institucijama, nema nikoga ko bi zucnuo nešto na tu temu. Pozorišne institucije svedene su na ulogu menadžera rediteljima. I na njihov servis. Ako neki umjetnički direktor i promoli glavu iz mišje rupe, biće to samo da se se pohvali koje je sve „rediteljske zverke“ uspio da namami. Možemo samo da naslućujrmo oblike korupcije koji tu cvjetaju. A pozorišni savjeti? Na njih jedva da treba trošiti riječi: tu su da nešto potpišu i to je sve.  

 

Istorija jednog kolapsa   

Kako su crnogorske pozorišne i kulturne institucije ovako havarisane? Možemo da razmišljamo o različitim činiocima koji su se ukrstili da bi ih ovako urnisali. Od prodora neoliberalnih kulturnih politika koje su osporile koncept javnog interesa, koji je u socijalizmu manje ili više bio neupitan, i otvorile prostor za profesionalizaciju i elitizaciju „umjetničke klase“ do neuspješne transformacije socijalističkih institucija kulture, koja bi uključivala i reartikulaciju javnog interesa i, naravno, partitokratije koja je uzela svoj danak i u institucijama kulture. Kako god bilo, ostala su nam institucionala pozorišta koja su u institucionalnom smislu potpuno mrtva, koja su se odrekla svih mehanizama zaštitu javnog interesa u pozorištu i cijeli posao prepustili „profesionalcima“.

U demokratskim društvima definisanje javnog interesa je tvrd orah – odmah to treba priznati. Može da nas zaboli glava dok pokušavamo da ispratimo teorijske rasprava o tome šta bi trebalo da bude sadržina toga pojma. Sa kulturom i sa pozorištem slično stoje stvari. Iako se načelno (barem za sada) slažemo da kultura jeste javni interes, svaki pokušaj da se probijemo naprijed i kažemo bilo šta o sadržaju te kulture koja je od javnog interesa vodi nas na klizav teren. Nas u Crnoj Gori pogotovo. Šta bi danas, na primjer, u Crnoj Gori, ovakvoj kakva je, bio javni interes u pozorištu? Svi elementi repertoarske politike potencijalno mogu biti ideologizovani. U društvu koje je ovako duboko ideološki polarizovano nema izgleda da bi se mogao postići konsenzus čak ni oko žanrova koji bi bili u javnom interesu.

Ali, od javnog interesa u pozorištu ipak se ne može se odustati. Pozorišne institucije, kao i druge institucije kulture, tekovina su građanskih društava i njihova jedina svrha je tumačenje i zastupanje javnog interesa u kulturi. Dokle god živimo u takvom društvu nemamo drugog izbora – jedino što nam ostaje je da se zalažemo za snažne pozorišne institucije i za javni interes. Ne znamo, naravno, koliko je to realno. Neoliberalne kulturne agende uzimaju svoj danak u kulturi. Pa ipak, savremene pozorišne institucije traže načine da ostvare javni interes i ostanu u službi zajednice, kroz različite oblike konsultovanja publike prije svega.   

Možda je sve to bez velikih izgleda, moguće je da je bitka za kulturu kao opšte dobro već izgubljena, ali postoji neka borba za pozorište koje obuhvata zajednicu. Sve to je, nažalost, miljama daleko od nas. Nama ostaje da diskutujemo o pozorišnim uratcima u praznom prostoru, bez ikakavih referentnih tačaka osim onih koje nam nude sami ti radovi. Naduvaćemo profesionalni autoritet reditelja ili ga osporavati. Ali, to nije ono što nam je važno kao zajednici. To nije naš javni interes.