Pozorišni prikaz: „Urnebesna tragedija”
SEĆANJE NA TRUSNU NOĆ
U Crnogorskom narodnom pozorištu je premijerno izvedena „Urnebesna tragedija” Dušana Kovačevića, gorka tragikomedija iz 1991. godine. Reditelj je Veljko Mićunović, kojem je ovo drugi angažman na sceni CNP-a, nakon razigrano osavremenjenog čitanja Gogoljevog „Revizora”. „Urnebesna tragedija“ je nastala u okviru aktuelnog programskog plana CNP-a, okrenutog ka temi susedstva, kao i prethodna produkcija, Brešanova „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja”. Namera ovakve repertoarske politike direktora Janka Ljumovića je regionalno povezivanje, višestruko dragoceno, u društvenom, političkom, ekonomskom, umetničkom smislu.
Dušan Kovačević, koji je prisustvovao podgoričkoj premijeri predstave, rekao je da je to „jedna od boljih predstava koje je ikada gledao”, kako su izvestili crnogorski mediji. Predstava je drugačija u odnosu na polazni tekst, utoliko što se radnja dešava dvadesetak godina kasnije, a prikazuje se iz ugla Nevena, Milanovog i Ružinog sina, koji je onda, u originalnom tekstu drame, imao dvanaest godina. U vezi sa time, ovo scensko čitanje donosi rekonstrukciju tog vremena, prostor je Nevenovih sećanja na trusnu noć koja je ostavila mučne tragove u njegovoj svesti. Za razliku od teksta, Neven skoro da i ne govori u predstavi, nemi je posmatrač svoje bolne prošlosti. Ono što je takođe posebno u Mićunovićevom čitanju jeste lokalizacija radnje i likova, oni su i plodovi crnogorske sredine. Između ostalog, uvedeno je ponosno, grlato, horsko pevanje pesme „Montenegro u grudima“, u trenutku kada Kosta puca iz pištolja, izoštravajući tako motiv lokalne društvene bahatosti.
Sveden i bezličan, ali vrlo znakoviti scenski dizajn Miodraga Tabačkog, nenametljiv način je proizveo jako osećanje praznine i apsurda joneskovskog tipa, što je izuzetno važno za razumevanje Kovačevićevog vrtoglavo začudnog dramskog sveta. Osim toga, scenografija koja je uključila i prosecanje poveće rupe kroz kulise, fino je istakla višeznačan motiv voajerizma. Sa jedne strane spoljnog, gledaočevog voajerizma tog porodičnog i društvenog rasula, a sa druge unutrašnjeg, učesničkog voajerizma, Nevenovog samosagledavanja prošlosti. Suočavanje sa prošlošću je način upravljanja sadašnjošću i budućnošću, jer one uključuju ponovno odigravanje prošlosti.
Glumci Crnogorskog narodnog pozorišta su nadahnuto izvajali živopisnu galeriju Kovačevićevih kljakavih čudaka. Nevena koji se kao avet šunja po sopstvenoj prošlosti svedeno i upečatljivo predstavlja Vule Marković. Njegovog oca Milana, upravnika pozorišta, između prisilne suzdržanosti i pucanja napetosti, igra Mladen Nelević, a živčanu majku Ružu Ana Vujošević. Branimir Popović je silovito i teatralno prikazao Kostu, a uvek sjajna Nada Vukčević Julku. Njih dvoje su posebno efektan komički par, uigran u grotesknom apsurdu – dok se on tetura sa slomljenom rukom, ona se gega sa slomljenom nogom. Meto Jovanovski je na scenu doneo prodornu kombinaciju blagosti i razumevanja, ali i nepredvidivog ludila deda Vasilija.
Predstava počinje kao crna komedija, fizički naglašene, skoro vodviljske igre, da bi tamni, opori tonovi počeli da preovlađuju, istiskajući smeh. Ipak, i u preplavljujuće tragičnim scenama ima mesta za komičko rasterećenje. Na primer, delotvorno je rediteljsko rešenje da Milanov telefon zvoni sa melodijom „I feel good” Džejmsa Brauna, jer ona razbija napetost, donosi komičko izduvavanje napona, kroz kontrast.
Komadi Dušana Kovačevića, i uspešne predstave po kojima su one izgrađene, što je slučaj sa najnovijom podgoričkom produkcijom, veliki su i važni jer su slojeviti. Oni ispunjavaju potrebe gledalaca za smehom, iako iščašenim i gorkim, ali istovremeno nameću suočavanja sa zakopanim istinama. Mićunovićeva „Urnebesna tragedija” iskopava pitanja odnosa prema turobnim devedesetim godinama čije posledice još uvek živimo. U ludilu porodičnih odnosa se odražava ludilo društva koje ne pokazuje znake oporavka. Deda Vasilijeve reči „kasno sam se setio za život, a prerano za smrt, pa se mučim”, suštinski označavaju život na ovim prostorima. Neprestano čekamo bolja vremena, zaboravljajući da živimo u sadašnjosti koja je zapravo jedina stvarna.
(Prikaz je objavljen u dnevnom listu Politika 19.01.2015.)